DNEVNIK BOLESNIKA: Zagorski hotel

Često ljudi pitaju  Kad ideš u toplice? Odgovor ove države nakon akutnog stanja od moždanog je Nikad! U  toplicama se rehabilitira pošten svijet kao što su naši autohtoni domaći političari, kriminalci ubojice. Oni  koji  imaju neku šansu za rehabilitaciju mogu je zaboravit, ako nisu jedno od gore navedenih.

Odobrene su toplice

-Odobrene su ti Krapinske toplice, dogovorit ću ti termin, pa ću ti kazati kad ideš. Hrvoje, molim te usput izvaži Vanju. 

 Opet stajanje na toliko ne omiljenu vagu. Stigla je hodalica i vaga. 

-52 kg,  ideeš! Još par kila, pa možeš u toplice.

Ironije li, dok sam ležao na reanimaciji, prvi puta su mi odbili toplice. Humanisti veliki sjede u tim komisijama; naravno šalim se! Toga jutra su mi izvadili kanilu (traheotomija), pa sam se pozdravio, nadam se trajno sa umjetnim grlom. Zarasti će ti to za par dana. Hana mi je poslala pismo koje sam držao pored sebe i stalno ga čitao da me hrabri.

U to vrijeme je na reanimaciju dovezen Nino. Dečko koji je sa motorom uletio u kombi. Ležao je u komi blizu mene. Prva šetnja je bila do njega i natrag. Grozno i potresno je bilo gledati njegove roditelje pored sina, kako ga sa tugom gledaju; on je pobijedio i preživio je iako je bio kao „biljka“,nisu mu davali, šanse, ali što oni znaju.. Osjećaj preći pet metara u toj hodalici, a iza tebe visi pelena; ravan je onome bar mislim, osvajanju medalje na Olimpijskim igrama. Falila su mi djeca , nekako sam stalno mislio da su pored mene. Java mi je bila  hotel reanimacija. Nakon toliko ležanja, napokon sam se digao! Gledati u izlazna vrata reanimacije. Tamo obično dođe limeni po tebe, ako nemaš sreće. Limeni Oz je simpatičan, ali ovaj  je izgledao kao da čisti scenu poslije snimanje Teksaškog masakra motornom pilom. Ubaci te u ti limenu kutiju  i odveze, bez ijedne emocije. Kad god sam vidio kako dolazi sa tim limenim sandukom uvijek me je jeza prošla. Mrtvaci su uvijek bili umotani u plahtu, podsjećali su me na upakovane kifle (grozno), kasnije je u medijima bila afera da su mrtvacima rezali one stvari, baš nekako i u to vrijeme, radi kolekcije... Ja sam si zabrijao da ću s reanimacije otići hodajući u Krapinske toplice. Naravno, ne baš ne hodajući do Krapinskih toplica, nego samo kroz ta vrata.

Realnost je bila drugačija. Lijepili su mi stopala, zbog opasnosti od pojave dekubitusa.  Razlog je jednostavan. Mali kreveti, pa sam se upirao sa nogom od rub kreveta. U  Fran Mihaljeviću (da u Zagrebu), čak su vadili dasku iz tih kreveta da bi moje noge bile slobodne. Vjerujem da je narudžba tih kreveta stigla iz Kine iz neke njihove  provincije gdje  žive jako niski Kinezi (Kineski Pigmeji?). Bilo je i perverzno dobrih kreveta, sa gumbićima sa strane, ali takvi nisu htjeli pod mene. Patka, uspio sam obaviti veliku nuždu. Ne znam da li su mala djeca sretna zbog toga. Kao odrastao čovjek bio sam presretan, jer sam naučio kontrolirano srati, još je ostala ona mala nužda. Kao neki bolesni perverznjak onu stvar, sam satima držao u guski.

-Lupkaj si malo po mjehuru, rekla mi je sestra.

 Uspio sam!! Popišao sam se .

Patka i guska su bile još pored mene, radi ljubavi naravno. Pozdravio sam se sa 29 godina sa pelenom, po drugi puta. Par dana prije moga odlaska u toplice. dr. Ivan i dr Matija, oba mladi došli  su me pitati da li znam da postoji drugi način moga hranjenja osim sonde? 

-Naravno da znam; usta naravno.

-Vidiš mi ti probušimo želudac u njega stavimo cijev (Peg), preko koje se hraniš. Razmisli do sutra, jer bi trebao potpisati odobrenje za tu operaciju, u slučaju da se dogodi nešto.

U  panici sam zvao mamu, koja je taj dan radila. Njoj sam odmah rekao da ništa ne potpisujem, jer mi je dosta operacija. Operacija srca od 7 sati, traheotomija, vađenje 5  ili 6 zubi stvarno dosta u pet mjeseci zar ne? Kukavica sam priznajem. Odmah sam znao da ne dam svoj potpis nikom, makar on bio samo X ili otisak palca. 

Ne dam više ni kap krvi

 Po bolnici, pa tako i po reanimaciji, kruže predstavnici farmaceutskih kuća. Toga jutra su došli neki predstavnici, koji te samo piknu u prst i taj aparat odmah pokaže sve traženo u krvi. Nakon vijećanja, skužio sam da svi gledaju u mene. Valjda sam jedini tamo od pacijenata mogao uspostaviti vizualni kontakt. Nakon par minuta evo ih u mojoj sobi.

- Hoćeš li dati prst da ti izvadimo kap krvi? 

Naravno, uzela je medicinska sestra sestra tu iglicu i primila moju ruku. Kad bi me pokušala ubosti ja bi izmakao ruku. Taj predstavnik je izgleda koda je došao sa pauze iz Sabora. 

Daj prst! Ne dam! 

Vadili su mi krv kao vampiri: iz svih mogućih vena, stopala, boli su me kao da sam švicarski sir.  Nevjerojatno bojao sam se dati krv iz prsta, ali sam tu kap na kraju ipak dao, mislim pod prisilom.

 U vrijeme ručka donijela je sestra Suzana, meni propasirani ručak. Više nisam imao kanile, pa mi se i glas vratio, ali sonda je još uvijek bila moj modni detalj. Slina mi je doslovno stalno curila, ali kad sam vidio ručak, taj sam ručak pojeo; uz pljuvanje naravno. Serem, pišam, jedem, ma kakav Supermen, jer to sam bio ja, još da sam mogao letjeti.  Na kraju svega došao je šlag, ledeni šlag naravno.

Silikonska sonda

-Da li si razmislio da potpišeš odobrenje za zahvat? Ujutro je to pitanje prvo bilo u viziti. Hmm, ja to ne bi potpisao i nisam. Pa imam 52 kg, išao bi sa sondom u toplice. 

-Stavit ćemo ti sondu od silikona.

 Perverzno dobro , imati ću sondu od silikona, a ne onu prozirnu. Mene je netko bar pitao  o operaciji. Za one prijašnje me nitko nije ni pitao, a i bio sam vrlo nekomunikativan. Čim mi se rupa od kanile začepila povratila mi se moć govora, ili/ti laprdanja. Govor mi je predstavljao napor. Govorio sam kao da sam upravo pretrčao uzbrdo 100 m u punom sprintu, uz stalno pljuvanje u bubrežnjak. Koliko sam se ispljuvao, mislim da bi napunio jednu dobru cisternu. Krapinske toplice imaju i bazen, mmm... čuo sam samo toplice, a predvidio ono ispred ˝Specijalna bolnica Krapinske toplice˝. Zadnjeg dana mi je mislim došla neočekivana posjeta. Zaspao sam, a ono ispred mene na mome krevetu, ni više ni manje glavna sestra zaraze Marijana i sestra Ankica, njihovog šefa nije bilo. Nisam im imao što reći, osim zahvaliti se što su došli. 

Sutra ujutro idem u luksuzni hotel Krapinske toplice. Tamo će me čekati supruga i Tea. One će  biti u sobi koju su iznajmili. Konačno ću vidjeti Teu, Hana  je morala ostati zbog škole. Do tad sam samo jednom bio u Krapinskim toplicama, kada sam se vraćao sa roditeljima iz Graza, negdje 1992. Sjećam se da sam se probudio u nepoznatoj sobi. Bio sam u velikoj sobi i na krevetu su spavale dvije osobe sa dugačkom kosom. Mašta mi je i tad bila bujna, kao i danas. Pomislio sam da smo usput poginuli. Zašto mama i tata imaju dugačku kosu? Ajde mama, ali tata???

Popipao sam, prvu, pa drugu za nogu. Jedna se digla, valjda sam je probudio pa pipao sam joj noge a ja sam kao u nekom horor (Vrisak 1, 2 i 3, Teksaški masakr motornom pilom…) filmu počeo vrištati i bježati po kući. Vidio sam samo da je ta što se digla isto pretrnula od straha i šoka kad sam počeo vrištati. Ujutro, a  neugode, bile su to moje sestrične  u trećem koljenu Branka i Ivana;  koje baš često nisam viđao. Moji su na povratku stali tamo da prespavamo. Nisam ni primijetio kad su me iznijeli iz auta, spavao sam. Sutra idem u elitni hotel u Krapinske toplice. Najteže je bilo iza mene.